Shit Happens teorija (i praksa)

Ako si se nekada našao na putu trčeći, onako čisto radi trčanja, bez ikakvog naročitog cilja ili angažovanog poduhvata; trčeći, bez granica, ne razmišljajući previše, posmatrajući svet oko sebe onakav kakav jeste…

Ako si proveo na tom putu dovoljno dugo vremena da su oko tebe počele da se skupljaju razne ljudske spodobe u potrazi za nekakvom apstraktnom inspiracijom, a koje nazivaju sebe sledbedicima, uobražavajući da to tvoje trčanje radi trčanja, ima neki dublji filosofski smisao…

Ako ti se jednog dana, dok tako bezbrižno trčiš, jedna od tih govorećih prilika približi i upita te za savet kako bi poboljšala svoj ništavni život i ako kosmička karma odluči da baš u tom trenutku tvog besvesnog trčanja, dok si zagledan daleko ispred sebe, tvoje stopalo zagazi u veliku gomilu govana koja se tek tako stvorila na tvom putu, i ako ti taj samozvani sledbenik, iznenađen, počne euforično naglašavati kako si upravo upao u veliku gomilu sranja, i ako mu ti sasvim mirno odgovoriš, iznoseći mu svoj logični zaključak, jednim prostim „Dešava se“. Ako te on zbunjeno upita, tražeći od tebe nekakvo katarzično razjašnjenje: „Šta se dešava? Sranje?“ , a ti tiho i staloženo izgovoriš jednu jedinu reč: „Ponekad.“…

Ako tvoj sledbenik tada ode od tebe sa novoformiranom mišlju koju će proneti u svet,  a ta misao postane nova filosofska teorija koja će nadalje pokušavati da objedini materijalno sa spiritualnim, fizičko sa metafizičkim, svetovno sa transcendentalnim, tražeći empirijsko potkrepljenje kroz svakodnevnu praksu…

Ako ta misao glasi „Shit happens“,  onda si ti Forest Gamp.

forrestgump27B

                                                                                              (Scena iz filma „Forest Gamp“, 1994.)

Okej. Možda dobri stari Forest nije izmislio termin “Shit happens”, ali to ne isključuje mogućnost da je neko nekada negde zagazio u sranje i doživeo svoj “eureka” momenat, uzvikujući ovu čuvenu rečenicu. Zbog nepostojanja bilo kakvih dokaza o imenu, vremenu u kome je živela, pa i postojanju osobe koja bi se mogla smatrati pionirom koji je po prvi put upotrebio ovu genijalnu rečenicu i time pokrenuo potpuno novi talas razmišljanja o životu, najjednostavnije je nazvati ga “Taj Neko”.

Taj Neko mogao je biti lovac iz praistorije, kome nije uspevalo da u svoju pećinu donese dobar ulov, isto koliko i antički filosof koji duboko razmišljajući o životu i postojanju čoveka, eto, nije uspeo da dođe ni do jednog boljeg zaključka do tog merda accidit. Taj Neko sasvim sigurno je morao posedovati jako razvijenu onu psihološku crtu ličnosti bez koje ljudska vrsta, verovatno, nikada ne bi preživela sve one stresne situacije koje su se dešavale u toku evolucije – ravnodušnost.

Egzistencija čoveka usko je povezana upravo sa ravnodušnošću kao jednom od osnovnih evolutivnih strategija razvijenih radi zaštite i adekvatnog funkcionisanja mentalnog sistema. Prostije rečeno, kad ne bismo bili ravnodušni prema većini stvari koje se događaju kako nama i našem okruženju, tako i ostatku sveta, svi bismo vrlo brzo leteli iznad kukavičjeg gnezda i kao i Džeku Nikolsonu zli doktori se ni na tren ne bi ustručavali da nam tu ravnodušnost nametnu elektrošokovima direktno u mozak.

scenes-of-relief-5-one-flew-over-the-cuckoos-nest-electrotherapy_scruberthumbnail_0

                                                                   (Scena iz filma “Let iznad kukavičjeg gnezda”, 1975.)

Bilo bi krajnje neozbiljno nabrajati sve situacije u kojima se praktičnost Shit happens – a neprestano potvrđuje. Važno je samo znati da nas prati od rođenja do smrti. Kao što, recimo, dvoje mladih kada saznaju da će dobiti neplanirano dete smiruju sebe sa jednom dozom Shit happens – a, isto se tako sveže ožalošćeni Shit happens – om teše kada nastupi nečija iznenadna smrt.

Ustrojstvo nama poznatog sveta u svoj svojoj složenosti ili pak jednostavnosti, kako god gledali na to, počiva upravo na tome – kako mi gledamo na to. Naš pogled na svet oko nas, na sve što nam se neprekidno dešava u njemu, ono što pomislimo u trenutku nekog događanja bilo da se to događa nama, nekome pored nas ili nekome na drugom kraju sveta – to je ono što nas definiše.  Naš stav je naša kičma, to je ono što nas drži da ne padnemo. Ako je taj stav Shit happens i ako se pravilno i dovoljno često koristi onda postojanje i neće biti toliko nepodnošljivo stanje (sranje).

Samo treba prihvatiti činjenicu da Taj Neko Shit Happens – om vlada svetom.

Mesija međ’ Srbima

Odavno sam već rešio da verujem samo u ono što ne vidim. Ono što sam video znam, stoga mi za to nije potrebna vera.

Blago onome što ne vidi, a veruje“, davno je rekao naš dobri Gospod. Dobro je što su ljudi slepi. Još samo da počnemo da verujemo.

Da ne grešim dušu, neki veruju i to slepo, poslušno, a kada zatreba čak i fanatički. Naravno, način verovanja zavisi, najpre, od toga koliko im se to isplati. Vera je danas prilično jeftina. Skupo je biti jeretik!

Naš verni narod, na primer, odano prati svoga Spasitelja, a kako bi učvrstili svoju veru trude se što više da ne gledaju, da žmure. Premda je teško odupirati se tolikim iskušenjima. Spasiteljev lik je sveprisutan. Na svim medijskim gorama drži svoje isceliteljske besede. Na svakom drvetu kraj drumova, na školama i na trgovima, opštinama i zadrugama, podjednako gradskim i seoskim, urezan je njegov pitomi lik, zagledan negde u daljinu, nama, prostoj svetini, nedokučivu. Lik našeg Pastira je svuda podignut visoko i prikazan je u velikom formatu, kako bi njegove ovce znale da je on uvek uz njih i da ih nikada neće napustiti. Da bi takav status kvo uspešno i neometano funkcionisao Dobri Pastir je unajmio vešto istrenirane pse koji veoma profesionalno održavaju njegov lik, šire propag… ovaj, pravu veru i skupljaju ovce u šematski organizovana stada koja će, kada za to dođe pravo vreme, svojim glasom podupreti njegovo proročko jevanđelje o prosperitetu, najavljeno, po pismu, u sledeće dve godine. Jevanđelje koje, takođe, proriče ulazak našeg naroda u Carstvo Nebesko do 2020. godine. Naravno, to će se desiti samo ako budemo držali sve zapovesti i ispunili sve uslove koji su nam iz te Obećane zemlje nametnuti.

Kao što to obično biva, javlja se mnogo lažnih proroka koji bi da postanu Mesija umesto Mesije. Svi oni tvrde da su oni, zapravo, istinski Mesija, ali onaj Pravi ih je sve ukrotio i srušio njihove lažne demagogije. Izabrani je ipak milostiv, te je lažnim prorocima ukazao izuzetnu milost primivši ih pod svoje skute i udelivši im najbolja mesta u vladajućem domu svomu. Zbog toga svi prihvatiše njegova sveta učenja, krenuše njegovim putem i prihvatiše ga za vrhovnog Mesiju – Jedinog i Prekrasnog.

Svi javni hramovi popunjeni su slikama koje revnosno prikazuju njegova dela i njegova čuda. Možda bi čak trebalo ukinuti takvu ikonografiju. Tako bi masa vernika bila oslobođena greha gledanja i konačno, istinski, otklanjajući svaku sumnju, poverovala u svog Spasitelja. Ostaje diskutabilno zbog čega onda naš premudri Vođa insistira na svakodnevnom pojavljivanju na svim raspoloživim scenama u njegovim hramovima. Valjda je to zbog toga da bi dobra vest stigla u najkraćem roku do najzabačenijih kutaka naše napaćene zemlje i da bi ljudi što masovnije prihvatali njegovo učenje. Sva ostala lažna učenja će, naravno, biti uklonjena sa repertoara kako ne bi dovodila ovce u zabludu, uvodila ih u kritička… ovaj, jeretička iskušenja ili ih odvodila na druge puteve podstičući ih na eventualna alternativna razmišljanja.

Raduj se svete! Počinje još jedan dan sa likom i delom našeg Spasitelja. Kako ne slušati iz dana u dan te slatke laž… ovaj, reči koje teku kao med i mleko sa njegovih nabreklih, proročkih usana? Kako ne gledati sva ta čuda kojima on svakodnevno dokazuje da je on Taj, naš Prekrasni. Samo jedan poljubac uzvišenog Mesije, sa tih najvećih usana koje je svet ikada video, mogao bi obuhvatiti celo naše otačestvo, izmučeno svojom hiljadugodišnjom istorijom, i više ne bi bilo podela; rasne, nacionalne i seksualne netrpeljivosti. Zavladao bi mir u regionu, kao i ekonomska i politička stabilnost, ali tek u naredne dve godine. Jer, potrebno je uložiti veliki rad, suze i znoj. Dokvalifikovati se i prekvalifikovati.

Čudo“, povikaće oni kojima se tek vratio vid, ali će takvi još uvek biti u neverici. Verovatno zbog smanjenja penzija, plata i porcija hleba. Ali oni ne znaju da treba postiti, moliti se svakog dana ispred ikone svog lidera i raditi, raditi, raditi… Samo tako će, za par godina, naš narod bolje živeti. Bolesni ne treba da idu kod lekara, niti da kupuju lekove. Vera će ih njihova spasiti. Moramo se žrtvovati. Skočiti u vatru i u vodu (pa čak i u duboki sneg ako treba da se izvuče neko nesrećno dete ili da se odmah reaguje skokom ako, primera radi, pri prikazivanju Svete porodice u jednom od omiljenih medijskih hramova prikladno… ovaj, slučajno pozli nekome). U svakom momentu treba slediti primer našeg Spasitelja. Deca su, ipak, naša budućnost. Moramo ih učiti radu, radu, radu… Ako treba bićemo i robovi tuđinu, po mogućstvu Nemcima. Radićemo za hleb i igre. Samo tako će naša deca, za par godina, bolje živeti.

Ali on nije čudotvorac! Ne leči, ne diže iz mrtvih, ne hoda po vodi.”, rekao bi po neki nevernik.

Ućuti, bogohulniče! On gradi grad na vodi. Ima li većeg čuda od toga? Ako bi svakodnevno, kao što treba, slušao besede i posmatrao njegova čuda na svom kućnom, velikom ili malom, kockastom hramu, gde zajedno sa njim borave i svi sveci i velikomučenici šou-biznisa, politike i sporta, video bi sto čuda i uvideo bi njegovu veličinu.”, rekoše pravovernik (PR), apostol (lobista) i stranački jevanđelista.

E, zato ja verujem samo u ono što ne vidim, jer sam se sit nagledao ovakvih, lažnih proroka i tobože spasitelja koje gledam iz dana u dan, iz godine u godinu. Sažaljevam one koje su u njih poverovali.

Izbornog proleća Gospodnjeg, 2017. godine.

Vrli novi blog

– Mama, idem i ja u blogere!

– Molim? Kuku crnoj majci. Ko će o meni da brine kad ti odeš? Bolje da je majka kamen rodila!

– Ma nije bre to. Ne idem nigde. Nego, počeću da pišem blog. To je nešto na internetu.

– Znam sine, znam. Nego te majka malo zeza. Pa jel ti misliš da je tvoja majka baš toliko zaostala?

– Pa ne mislim, nego…

– Šta nego? Znam ja za sve te vaše gluposti i to bolje od tebe. Pogledaj imam i ovaj smart telefon i to Samsung, a ne kao taj tvoj ZTE kinez.

– (Ćutim.)

– Ionako zevaš po tom internetu po ceo dan, još ti samo to treba. Ne umeš da izađeš malo iz kuće, da nađeš neki bolji posao, devojku, da se oženiš…

– (Trudim se da ignorišem.)

– E, crni sine, kad te majka ovako zeza, šta misliš kako će tek ti tamo na internetu da te zezaju.

Majka je uvek iskrena. A ponekad je i u pravu. Kad malo bolje razmislim ceo život me neko zeza. U osnovnoj i srednjoj školi zezali su me vršnjaci, na fakultetu su me zezali profesori. Roditelji me zezaju redovno (dobronamerno, naravno). Dok će me političari, ratovi, ekonomska kriza, tranzicija i ostale domaće i svetske budalaštine zezati vo vjek i vjekov.

Kad sve to saberem i malo porazmislim o tome dolazim do neizbežnog zaključka da je život jedan neprekidan ciklus zezanja. Problem je u tome što je sve to zezanje, izgleda, uglavnom na moj račun. Može biti da sam ja samo još jedan narcisoidni egocentrik, što bi u neku ruku, zapravo, bilo utešno jer bi u tom slučaju svet i ljudi u njemu i dalje ostali lepi i dobri, dok bih tada samo ja pripadao “scum of the earth” delu društvene hijerarhije. U takvoj romantičnoj vezi između Ega i Mundusa mogao bih sebi da dozvolim preuzimanje uloge holivudskog raskidača i da tešim napušteni, ucveljeni svet oko sebe onom patetičnom kliše frazom It’s not you, dear, it’s me. Ipak, nekako mi se čini da ceo taj mikro svet koji se vrti oko nekih čudnih, krajnje izvitoperenih, osa sve vreme upire kažiprstom (a neretko maše i srednjim prstom) u nano mene i smeje se kao lud.

Ma šta me briga! Neka me zezaju i ovi sa interneta.

Samo da me ne čuje ćale. On bi odmah strogo izjavio: „Niko ne sme da te zeza!“ Slično kao onomad Sloba na Kosovu ono njegovo „Niko ne sme da bije“. To su bili drugi ljudi, terali po svome, pa makar se ceo svet zapalio. Sad svako svakog zeza i nikom ništa.

E zato ja kažem: Ako! Neka me zezaju! I ja ću da zezam njih. To je recipročan proces koji se odvija radi svačije dobiti. Što ja više budem zezao njih, oni će sve više zezati mene i misliti da su pametniji, zabavniji, interesantiji… Isto tako, što se više oni budu okomili na mene to ću ja biti čitaniji, poznatiji, priznatiji. Tako to jednostavno ide u novom svetskom poretku (Eureka! Zezanje – to se, zapravo, sve vreme krilo iza svih onih teorija zavera o piramidama, vanzemaljcima, tajnom društvu guštera, ovesnim pahuljicama i Arkanu).

Neki zli jezici kažu da se ceo svet vrti oko para (pare – možda je to jedna od onih iskrivljenih osa, možda i najiskrivljenija). Ja nešto kontam: pre će biti da se sve vrti, onako, iz zezanja, kao u nekom od filmova Vudija Alena. Svaki čovek je svet za sebe, ima neku svoju naraciju, svaki lik se vrti oko svoje ose i na kraju doživi sopstvenu supernovu, kad konačno pukne.

Pa i ako hoćeš te pare moraš nekog da zezneš. Mislim, nema leba od motike, bar ne danas, realno. Ali dobra je stvar to što ako, kojim slučajem, voliš i hoćeš nešto da radiš, možeš to za džabe. Ne brini, to sigurno niko neće da ti plati. Samo budi spreman na to da će te zezati. Zapamti: uvek će se naći neko ko će biti tu za tebe, da te zeza. Jer, zapitaj se, kakav si ti to čovek ako te niko nikad ne zezne? Sa druge strane, kako će se uopšte naći taj neko što će da te zezne, ako te baš niko ne zeza?

Cela priča je u tome da je stvar u dobrom starom zezanju. Ako braniš ljudima da te zezaju onda si puk’o. Ako ne zezaš ljude oko sebe dovoljno, opet si puk’o. To je svim normalcima normalno. A ovi što glume ludilo, pa stoički bojkotuju bilo kakvo zezanje i to baš sada, u eri globalnog seljaštva, i to baš ovde, na najšire ispletenoj konzumerističkoj mrežetini, Forda mi, takvi se nikada neće naći na pokretnoj traci za proizvodnju jeftine zabave i neće dobiti svoje parče slatkog kolača omamljivača sa otrovnom trešnjom na vrhu.

Zato, neka zezanje počne. Lajkeri i Hejteri, Trolovi i Botovi, Šereri i Haštegeri, očekujem vas.